Loši ljudi

Sunčan dan, temperatura malo iznad nule, vazdušni pritisak neobjašnjivo nizak. Na barometru se igla spustila u deo koji je predviđen za oluju.

Slično je i sa nama, ljudima. Ono što je unutra i to što vidimo spolja ne mora nužno da bude istovetno. Svi smo svedoci lažnih osmeha, ali i suza. Ipak, ono o čemu danas razmišljam jeste – zlo. Da li postoje loši ljudi ili se u svakom krije dobro, a ono loše što radimo posledica je teškog detinjstva, traume, neprihvatanja?

Moj posao je da pronađem uzrok nekog psihičkog poremećaja i verujem da to radim dobro. Pa tako, tokom ovih godina uglavnom sam dolazio do sklupčanog deteta u mračnoj sobi, fizičkog zlostavljanja, zanemarivanja, nerazumevanja… ali ponekad i do loše prirode. Upravo tako, postoje loše ljudske prirode i nemam nikakvu sumnju u to. Ipak, skloni smo da čak i psihopatske strukture preispitujemo očekujući da ćemo naići na ranjeno stvorenje. Umesto toga nailazimo samo na mrak. Ono što mi pravi utehu jeste da je u pitanju jako retka pojava.

Kako praviti razliku? Kako znati da li smo stvarno loši ili je to neki od slojeva koji je tokom života nanesen?
Za početak, samo postavljanje ovih pitanja, sama zainteresovanost da dođeš do nekih odgovora, govori da tvoja duša teži samoizlečenju. Osećaj krivice, nervoza, patnja čine tu razliku između zdrave osobe i one koja je s druge strane. I zato kad čujem da neko želi da ništa više ne oseća (jer je tako lakše u životu), ražalostim se. Nije li upravo osećanje (koje ne postoji samo kad je teško) to što suštinski čini život?
“Računa se samo koliko smo voleli. Druge ljude, sebe, ono što smo radili.
Ako smo voleli, živeli smo. Ako nismo voleli, ne računa se.”