Početak

“Krajevi se potroše, počeci uvek traju…”
Da li se ova misao može primeniti i na kraj života, odnosno, šta bi bio početak u tom slučaju?

O ovome razmišljam u kasno jesenje prepodne, dok sivilo oblaka boji živopisni krajolik baltičke regije. Da, postoje krajevi i dobro je da ih ima. Zapravo, kroz sopstveno iskustvo i praksu koja danas traje više od 13 godina, vidim krajeve kao najzdravije delove prošlosti. Potrebno je završavati ono što je bilo, ma koliko nostalgija branila da se pozdravimo sa slikama koje su nam poznate.

Viđao sam ljude koji čak i teške, mučne scene iz detinjstva, kada su maltretirani i sputavani (zašto su skoro uvek glavni negativci našeg odrastanja roditelji ili drugi ljudi od poverenja?) drže kao slamku spasa, kao da bez njih neće postojati. Vrlo često nam je identitet zasnovan na onome što je bilo, umesto na onome što je sada.
Osloboditi se prošlosti ne znači kraj odnosa sa ljudima koji su za nju vezani, ali bi trebalo da znači kraj obrasca kome je jedini razlog postojanja – da bude završen.